Homoseksualnost jeste urođena
„Seksualna orijentacija nije stvar izbora već je neurobiološka, karakteristika data na rođenju“, kaže Džerom Goldstin, direktor Kliničko istraživačkog centra u San Francisku, obraćajući se pred 3.000 neurologa na 21. okupljanju Evropskog neurološkog društva u Lisabonu.
Ovim je pokušao da stavi tačku na debatu koja se odvija i besni već decenijama: da li su homoseksualci rođeni takvi ili ne? Ne postoji nikakva evoluitivna prednost homoseksualizma. Zbog čega onda neke privlače osobe istog pola? Sa evoluitivne tačke, darvinovski, oni ne bi preživeli kao sposobnije vrste.
Uprkos tome, ovakvi odnosi se dešavaju i među životinjskim vrstama. To rade i ptice, pčele, možda i buve. Pored dosta primera među pingvinima za koje se zna da stvaraju istopolne veze za ceo život, imamo i delfine, bonoboe koji su u potpunosti biseksualna vrsta majmuna. Postoje razni dokazi da se takve zajednice mogu održati.
Neke vrste albatrosa (Laysan albatross) stvara istopolne parove koje se u roditeljstvu pokazuju kao bolja solucija od ženki. Sa druge strane, homoseksualnost spasava socijalne veze i životinjskom svetu i ublažava konflikte u grupama gde postoji manjak ženki. Gej parovi neće održati svoje gene ali će pomoći u održavanju gena grupe kojoj pripadaju.
Postojanje homoseksualnosti u životinjskom carstvu je dokaz da ona nije greh protiv prirode. Američko psihijatrijsko udruženje je homoseksualnost izbacilo iz grupe poznatih psiholoških poremećaja još pre 40 godina, 1973, a Svetska zdravstvena organizacija je to učinila 1992. Pošto nije poremećaj, lekovi protiv nje ni ne postoje, a sve što se naziva terapijom u ovom smislu vuče sa sobom brojne kontradiktornosti.
Problem se javlja i kada terapeuti (mali broj) kažu da mogu da promene nečiju orijentaciju, i još dodaju da su i uspevali u tome, 1 u 25 slučajeva. Nikada sasvim voljno, ali kada postoje dobri razlozi, kao što su zadirkivanje ili diskirminacija, ipak su pristajali.
Profesor King, vođa istraživanja sa Univerzitetske medicinske škole, kaže: „Ako ni lekari ne veruju da je orijentacija deo nečije ličnosti a ne poremećaj, možda bi i pristali da pokušaju da promene takve osobe. Umesto tog stava, terapeuti bi trebalo da znaju da se takve stvari ne menjaju već da nauče osobe da se u smislu zadirkivanja, nauče ponašati u sličnim situacijama.
Džerom Goldstin je naglasio da ako se potvrdi da je mozak gej osobe drugačiji od mozga heteresokesualne osobe, u ideju da je ovaj prvi nenormalan i da se može promeniti je teško poverovati.
Na posmatranju mozgova i centara koji reaguju na emocije se uočila razlika između aktivnosti centara u mozgu heteroseksualaca i homoseksualaca. Mozak homoseksualnih muškaraca reaguje kao mozak heteroseksualne žene, a mozak homoseksualnih žena kao heterosekesualnih muškaraca.
Takođe, istraživanje na Londonskom univerzitetu je pokazalo da mozak homoseksualnih muškaraca i heteroseksualnih žena ima slabu reakciju na pravac i češće se snalaze u prostoru uz pomoć oznaka, znamenitosti ili tako što nekoga pitaju. Heteroseksualni muškarci se uporno drže mapa.
Desna strana mozga upravlja prostornim sposobnostima pa je moguće da je bolje razvijena kod heteroseksulanih muškaraca i lezbijki. Ranija istraživanja su pokazala da su gej muškarci i heteroseksualne žene mnogo bolji u verbalnim performansama.
Istraživanja koja je vodio gej neurolog iz Kalifornije, Sajmon LeVej, pokazuju da je deo mozga pod nazivom „interstitial nuclei“ dva puta veći kod heteroseksualnih muškaraca nego kod žena. Kod gej muškaraca, ovaj deo je iste veličine kao kod žena. Ovo podržava rezultate istraživanja koji pokazuju da je mozak gej muškaraca sličan mozgu heteroseksualnih žena.
Međutim, nemoguće je potvrditi da li je jedno uslovilo drugo, odnosno, da li je to uzrok homoseksualizma ili obrnuto.
Džerom Goldstin smatra da se mora nastaviti u istraživanju sa ciljem da se pokažu razlike i sličnosti između mozga heteroseksualne i homoseksualne osobe, kao i biseksualne, transseksualne.
Lečenje homoseksualnosti
Do sada se smatralo da je homoseksualnost nenormalna i da se može lečiti. Niko je nije posmatrao kao prirodno stanje. Samo je heteroseksualnost bila normalna. U toku 50-ih i 60-ih godina kada se bihejviorizam smatrao vrlo bitnim, sve snage su bile usmerena lečenje homoseksualizma.
Muškarci su dobijali slajdove sa slikama seksualno privlačnih muškaraca i žena i ručicu kojom bi slike menjali. Kada im je potrebno više vremena da promene sliku sa muškarca nego sa žene, što znači da im se muškarac dopada, dobijali bi elektrošokove. Varijacija na ovu terapiju su lekovi koji im izazivaju povraćanje.
Terapije averzije, koja se spominje u Paklenoj pomorandži za lečenje Aleksa od opsesije nasiljem, se koristila sve do 1980, ali od tada se nigde više ne koristi.
Slične terapije uključivale su masturbaciju na homoseksulanu fantaziju a zatim prelazak na heteroseksualnu do blizine orgazma. Cilj ove terapije da je maštaju o nečemu homoseksulanom ali da nastave fantaziju o tome kako su razotkriveni ili uhapšeni, dakle, o sramnoj posledici.
Ove terapije nikada nisu postale osnovne u Britaniji. U SAD-u, ipak, ideja da se homoseksualizam može izlečiti i dalje je veoma popularna.
